У почетку, када на земљи владаше мир, човеку беше дарован страшни и узвишени дар – дар слободне воље. Злоупотребивши овај савршени дар живота човек је за само један једини тренутак увео човечанство у смрт. Тај дар слободе је у себе укључивао избор између два пута: пута добра и пута зла. Човек је изабрао – зло. Попут анђела који паде са Небеса, попут муње која севну, човечанство је пало у бездан трулежности и смрти. Ми смо деца рата човековог против Бога и то је наше порекло од момента када смо злоупотребили слободну вољу. Човек је на сваком кораку свог богоодступничког пута готово до темеља рушио сваки мост повратка своме Творцу. Човек је на сваком кораку на место свога Творца постављао свој несавршени разум и звер нихилизма. Из рата у рат, из геноцида у геноцид, из холокауста у холокауст: људска историја се може сажети у једну једину реч – Смрт. Та потпуна киша богоотпадништва почела је да пљушти по овом свету у онај дан када је Каин убио свог брата Авеља. Када је египатски фараон бацио Изабрани народ у ропство, плач робова који се чуо, одјекивао је са дна океана човековог богоодступништва. Када је грчки философ Сократ, због истине, драговољно испио чашу смрти, његове речи су се, такође, утопиле у води тог отровног океана. Али, када је Христос био разапет, Његове Сузе и Крв су занавек надмоћале тај океан богоодступништва.
Кад чујемо заповест: „Не укради“, или „не чини прељубу“, или „не сведочи лажно“, онда осећамо апсолутност тих заповести и не можемо да замислимо ни једну ситуацију која би могла оправдати прекршај тих заповести. Код тих заповести не важи оно: Nulla regila Sine exceptione = Ни једно правило без изузетка. Напротив, то су правила која не знају за изузетке. На први мах то нам се чини и са заповешћу „Не убиј“. Међутим, живот нас овде ставља пред тројако питање: а) Шта урадити кад нас неко нападне и прети сасвим озбиљно да нам одузме живот? Имам ли морално право да се браним и да га убијем пре него што он убије мене? б) Шта урадити са тешким злочинцима, нападачима, који су већ извршили једно или чак и више убистава? Треба ли их оставити у животу, или их казнити смртном казном? И ако их треба казнити ко има право да изврши ту казну? в) Какав став заузети према рату? Да ли човек, поготово хришћанин, треба да иде у рат, или не? Поводом тих питања подељени су и правници и философи и многи други стручњаци. Поводом тог питања постоје несугласице између Цркве и секташа. Крајње радикално крило поводом овог проблема представљају назарени. Они отворено и јавно одричу послушност државним законима и војним властима кад добију позив за војску, а поготово за рат. Неће да узму у руке никакво оружје. Остављајући по страни правничке, философске, политичке и социолошке разлоге, ми ћемо овде говорити само о томе, да ли се, и како се тај проблем убиства може решити на основу Библије. Да ли је Црква заузела погрешан став по томе питању или је погрешка на страни назаренског схватања. Поновимо још једном: на основу Библије.
Библија нам у кратким потезима описује морално стање људи непосредно после греховног пада наших прародитеља. Ево једног карактеристичног примера, Ламех син Матусалов, по Библији шести потомак Адамов из Каинове линије, рече својим женама, Ади и Сели: „Чујте мој глас, жене Ламехове, послушајте ријечи моје: убићу човјека за рану своју и младића за масницу своју. Кад ће се Кајин осветити седам пута, Ламех ће седамдесет и седам пута“(1. Мојс. 4, 23-24). Грозна освета! Надмашили су је само завојевачи из другог светског рата који су узимали сто српских глава за једну своју.
После много и много векова Бог даје преко Мојсија нову заповест, нов морални закон: Не убиј! „И ко убије човека да се погуби“. „И ко рани ближњега својега, како учини тако да му буде: Улом за улом, око за око, зуб за зуб“ (3. Мојс.24,17-20). То се понавља и касније са још једним додатком: „живот за живот, око за око, зуб за зуб, рука за руку, нога за ногу“ (5.Мојс.19,21).
-2-
Каква строгост и одсуство милосрђа! Да! Али кад се то упореди са моралом Ламеха, сина Матусалова и његових једномишљеника онда те заповести долазе као мелем на љуте ране грешног човечанства. Нападачу треба ставити пред очи и утувити у главу да његова глава, око, зуб, рука и нога нису ништа вреднији од тих истих органа ма кога другог човека.
После много и много векова, ево још једног морала тј. допуна и усавршавање – нова заповест. Оваплоћени Богочовек у својој Беседи на Гори поучава: „Чули сте да је казано: „Око за око и зуб за зуб“. А ја вам кажем да се не противите злу; него ако те ко удари по твоме десном образу, окрени му и други; и ономе који хоће да се парничи с тобом и да ти узме хаљину, подај му и огртач; и ко те потера једну миљу иди с њим две. Дај ономе који од тебе тражи, и не окрећи се од онога који хоће од тебе да позајми“. Чули сте да је речено: љуби ближњега свога и мрзи непријатеља свога. А ја вам кажем: љубите непријатеље своје и молите се за гонитеље своје“ (Мт. 38-44). „Љуби ближњега свога као самога себе“ (Лк. 10,27). „Чули сте да је речено старима: Не убиј, а ко убије биће крив суду. А ја вам кажем да ће сваки који се гневи на брата свога бити крив суду“ (Мт. 21-22). И још више: „Нико нема веће љубави од ове: да неко положи живот свој за своје пријатеље“ (Јн. 15,13).
За етику Ламеха сина Матусалова и његове савремене му, а и данашње једномишљенике, проблем уопште не постоји. Освети се за сваку увреду колико год ти је воља, и брани се чиме год можеш и колико год можеш.
За Божји закон дат преко Мојсија проблем такође не постоји. Ако и постоји, он није у питању да ли да се браним, да ли да осудим – судски разуме се – злочинца на смрт, да ли да идем у рат. Све то Бог не само што дозвољава, него и наређује. За потврду тога може се навести безброј библијских цитата, скоро цело Мојсијево Петокњижје и историјске књиге Старог завета. Други је проблем логичке доследности. Како то Бог забрањује убиство, а дозвољава земаљском суду да убије осуђеног злочинца, и не само што дозвољава, него чак понекад и наређује Мојсију да ратује са околним племенима земље Хананске, и чак да их истреби! (2.Мојс. 23-29; 3,20,2-7; 23,29; 4.Мојс. 10,9; 15,32-36; 31,7; Ис.Нав. 6,21). Да ли је, дакле Бог недоследан кад даје различите заповести које једна другу искључују? Да је Бог рекао: не убијај никада ни једног човека, макар био и непријатељ и злочинац , и тада би таква заповест била нелогична и неправедна, јер би Бог тиме давао одрешене руке сваком злочину, остављајући га без икакве казне. Пошто смо већ констатовали да принцип „око за око, зуб за зуб“ изражава принцип правде и правичности, онда ако би Бог својом заповешћу забранио да се злочинац не сме казнити једнаком мером, огрешио би се о принцип правде. Ако би и после тако формулисане заповести ипак наређивао кажњавање злочинаца, нарочито убица смрћу, тада би заиста противречио сам себи.
Човек тешко подноси не само смрт, него и саму мисао о смрти. Зато му то изгледа страшно и мучно. За Бога човекова смрт је нешто сасвим природно, па по закону правде и нужно, јер „плата за грех је смрт“ (Рим. 6, 23), а сви су људи грешни. Бог један народ употребљава као свој бич за неки други народ. То онда рат долази са природне стране као излив људске грешности, а са Божје стране као остварење оног принципа да зло само себе кажњава.
Узгред можемо споменути да је и по Корану проблем рата слично решен – истини за вољу нешто радикалније. Рат је света ствар коју Алах заповеда против неверника и у њему се треба служити свим лукавствима и средствима да би непријатељ био побеђен, без икакве самилости према заробљеницима (Сура 9, ајет 39; 41, 20, 13, 14; сура 8 ајет 40) „Кад будете срели невјернике, вели Коран, а ви их убијајте, тако да над њима начините велики покољ, и јако стежите путила заробљеника“ (сура 47, ајет 4-10).
-3-
„По истјеку светијех мјесеца убијајте идолопоклонике свуда где год их нађете, заробљавајте их и вребајте их у свакој заједници; али ако се обрате (у ислам), ако врше молитву, ако дају милостињу, тада их оставите на миру, јер је Бог благ и милосрдан“ (с. 9, а. 5).
Са Новим заветом – са јеванђељем проблем је знатно тежи и компликованији. Јеванђеље поставља љубав према ближњему као врховни закон. Старозаветна заповест „око за око, зуб за зуб“ – рекли смо изражава принцип правде, правичности: Да ли је Христос игде рекао да то не ваља? Не, Он то нигде није рекао. Тај старозаветни цитат на који се Христос позивао гласи у целини: „живот за живот“,око за око, зуб за зуб и тд. Христос је без сваке сумње знао напамет цео тај цитат, али га не цитира целог. Оно: „живот за живот“ изоставио је и није уопште коментарисао. Речено је да треба љубити ближњега свога као самог себе. Не само ближњега него и непријатеља. Али није речено да треба да их волимо више него саме себе. Ако ми неки нападач затражи да ме ошамари и по другом образу, даћу му. Даћу му и хаљину и огртач и зајам. Све је то стављено хришћанину у дужност. Али ако ми затражи и живот – е, ту је тачка! Нигде у јеванђељу није речено да му га дам. Дакле, имам право да се браним. Јер, само ако ми није стало ни до чега, ни до живота, ако сам омрзнуо себе и свој живот, само тада ћу га дати без одбране. Па ако и ближњег свог љубим тако „као самог себе“, онда је та љубав равна нули. Уосталом, Христос нигде није рекао да живот вреди колико и један шамар, једна хаљина, зајам, или трка на једну миљу. „Живот је вреднији од хране и тело од одела“ (Мт. 6,25). А зар није у Јеванђељу речено: „не противите се злу“? У српским преводима са малим разликама стоји тако. У грчком стоји датив (трећи падеж) „ми анистине то пониро“ У латинском исто тако трећи падеж: „Non resistere malo“. Међутим, зна се да у грчком језику не постоји шести падеж, а у латинском у овом случају шести и трећи падеж имају исти облик: „malo“. Познаваоци грчког језика кажу да се трећи падеж може некад на српски превести и шестим падежом. Ако је тако, онда би јеванђелска реченица гласила: „не противите се злом“, а не злу. Према томе, злу се треба противити, али не на зао начин. Нападач који хоће да нам узме живот, представља и морално и физичко зло. И по могућности треба му се супротставити, то јест бранити свој живот, не из мржње или освете према њему него из љубави и према њему и према себи.
На ову тему о рату као неизбежности и злу могу се писати читаве студије и наводити безбројни цитати из Светог писма и Светог предања, но због ограничености простора, за ову прилику поменућу још један карактеристичан јеванђелски цитат. Христос опомиње своје ученике, и после њих све вернике, да ће пред Његов други долазак бити силни ратови. „Чућете за ратове и гласове о ратовима. Пазите, не плашите се; јер то мора да буде, али још није крај. Јер ће устати народ на народ и царство на царство“…(Мт. 24, 6-7). Дакле, ратова ће бити. И не само што ће бити, него то и „мора да буде“. Много је тиме речено. Ко сме избегавати, и ко може избећи оно што „мора да буде“? Може се, додуше, веровати у пацифистичку искреност појединаца, као што је случај са назаренима, али се не може рећи да је то успешан пут и начин за отклањање рата. Зато нам Свето писмо ту неразумну врсту борбе против рата и не препоручује.
Против рата се треба борити док не избије и да не избије, а кад избије, онда иако је он зло, прихватити се мора. И поплава је зло, па ипак кад она наиђе, човек мора и да загази у мутну бујицу и да заплива, иако му се не иде у воду.
Постоји рат који приближава човека Богу и својим ближњима, рат којим се ми у Господу радујемо, рат који се препоручује кроз Свето писмо и Свето предање. То је рат против самог себе – против својих страсти, порока и греха.
-4-
Где можемо у Светом писму наћи најкраћи а у исто време свеобухватни образац обраћања Богу ради спасења света и човека? Посебно у молитви и молитвом Господњом. Брате, кад изрекнеш ове речи: Оче наш, тиме признајеш да је твој Отац небески у исто време и Отац твога слуге и надничара, твог болесног суседа и самртника. Јер ти је заповеђено од Сина Божијега, врховног Откривача истине о Богу и о људима, да кажеш Оче наш а не Оче мој. Па кад признајеш, да је твој Отац у исто време Отац и твога слуге и надничара, и болесног суседа и самртника, зар није јасно да тиме признајеш, да си ти брат њихов и да су они браћа твоја? Две мисли и два осећања. Прва мисао: очинство Божије; друга мисао: братство синова Божијих. Прво осећање: синовска љубав према Оцу; друго осећање: братска љубав према браћи. Из ове две основне и велике мисли и из ова два велика и основна осећања произилазе дела и односи угодни Оцу и угодна браћи. Многи од синова напустише Оца љубави и прибегоше оцу мржње и лажи, тако да у савременом свету вербална пропаганда о љубави и миру многима служи за ратне сврхе. И тако у наше дане још једном се обистињава реч пророчка: говоре: мир, мир а мира нема (Јер. 8,11).
Приредио
протојереј-ставрофор Милутин Николић
